prica

Први пољубац Ђорђе Богдановића





Ћутке, у правилном размаку, уском пртином, ка планинском превоју се пела групица малих ћака. Затрпани вуненим капутима, умотани шаловима, згледали су као црне, округле бубице које миле уз брдо пратећи некакву белу стазу, која се једва разазнавала у завејано простору. И мада је било рано поподне, над планином се мрачило небо, смањујући видљивост, и дан претварајући у дуги сутон. Негде напред, лево од њих, на врху планине, у згуснутој, плавичастој магли, отегнуто је завијао вук.

На петнаестак метара иза групе ђака, која се уз смех и повике већ успела на превој, одакле, за бистрог дана, виде своје село, као слику, упола положену и обешену о нешто невидљиво, кретали су се Дана и Ђорђо.
Дана се раменом прибила уз Ђорђу, гурка га и хуче му пару у врат. Ђорђо је јутрос заборавио шал и сада га планински мраз боцка, али не признаје да му је хладно. Дана га задиркује, грије му уши. Из почетка враголасто, кроз игру, шаљиву и невину, али од недавно га посматра знатижељније, и нешто ју вуче ближе к њему.А он, Ђорђо, прича нешто о школи, градиву и задатцима за наредни дан и не наслућује шта се у Даниној глави збива, или осећа али жели да се увери, да буде сигуран у то.
Дана посрће на уској пртини, рукама се хвата за Ђорђино раме, и за тренутак јој се образ нађе испред његовог лица, усана, које он благо прислони уз њен хладни образ, а помажући јој да се врати у равнотежу, за кратко продужи тај додир и претвори га у једва чујан пољубац.
Затим се, као ухваћен у дечијој крађи, повуче, несигуран и збуњен не смејући погледати у Дану. А Дана беше притисла образ руком, нежно, са до тада непознатим осећајем.
Као да покушава сачувати тај додир, за сва времена, да га носи, као што носи ђачку торбу на леђима.
У последњем, великом успону до планинског превој, Дани се оклизну у уској пртини, нашто ју Ђорђо дохвати за руку, коју она прими и тако се држаше наредних две стотине метара, до почетка стрмине, где су се увек, међусобно сачекивали, и пазили да неко не заостане. Рука у руци, успорили су корак, и сасвим ослоњени једно на друго избили на превој, урањајући у још гушћу маглу.
Пред њима је још пет километара залеђеног поподнева, прераног сутона, смрзнуте пртине и згуснуте магле која одузима видик. Сви се покренуше, слеђених образа и носића. Али Дани и Ђорђи то беше посебно поподне. Узеше вођство, шкрипну снег под ђоновима, и пар за паром, уз понеку реч кретоше стрму, са мислим у топлој кући и закашњелом ручку.






1994


Gde su ti mali vesnici proleca

Trebava
Tako se zove ta grudva mala
Strma i neznana
Nikad opevana.

Trebava
Tri reda brda
Potoka bez broja
Mreskasta ko more
Rodna grudva moja.

A davno, davno
Sa starom torbom,
Kretoh.
Blistao je maj.
Danas se vracam ponesen borbom
U rodni kraj.

Ljubavlju nosen
Rodnoj grudvi
Evo, vracam se iz sveta
Zgarista, humke
Tuzan doeck posle mnogo leta.

Livade cute
Pasnjaci
I suma snena
Zgarista crna, kisom isprana
Granatama zemlja preorana.

Zurim za cetom
Osvrcem se cesto
Planina jeci ispod granata,
Izvor, vrelo, znano mi mesto
Tu sretoh brata.

------.------
Sedimo pod bukvom podno cuvika
Bratove reci muzika setna
A na stablu urezana slika.

Dve sake male
Golub na njima cuci
Crtane nevestom rukom
Maloga djaka sto putem uci.

I sve mi dodje u ratnoj zbilji
Kao slika iz bukvara
I potok
I breza
I stazica mala
I izvor kraj kojeg se ucenik odmara.

Milan i Djordjo
Miso i Nada
I imena
Kojih se tesko secam
A gde su sada ta srca mlada
Gde su ti mali vesnici proleca?

Padose mnogi
U cudnoj igri koja se ratom zove
Svedoci mojih uspomena
Igre i skole
Postali su hrana za topove.

2.

Nosen borbom
Sa svojom cetom stigoh
U rodni kraj.

Livade cute
Pasnjaci placu
Zgarista crna kisom isprana
Zabradjena crnim
Venu lica uplakana.

U groblju jos krstace nove
Tu prepoznah majku
Grli humku
Mrtvog sina zove.

Bratove reci muzika setna
Spomen na susret podno cuvika
Njegove reci dusu mi seku
Kleknem kraj humke
Pustim suze
Neka teku,teku.





ХАЈДУЧКИ ПУТ

Сунце се, тромо, као поспано, котрљало меканом дубином нежноплавог свода, расипајући игличасте зраке по јесењем пејзажу усликаном на заобљеној главици Мачковог гаја. Свежи поветарац, обарајући пожутело лишће, ситно је певушио испод испреплетаних крошњи и јурио стрмином до утањеног потока. Високо, у живопису највиших грана, ковитлало се јато разиграних брљака и попут малих стрелица, једва чујно, пролетали између храстових дебала.
Шума узаврела ситним звуковима, а иза златом оивиченог почетка, руба зашумљене главице Мачковог гаја, почињало је засењено и зебљиво проклетство недођије.
Кобно и варљиво, уплетено лозјацима, маховином, тупом дубином шупљег храста, крилатог мрава, јатима комараца...
Лена шкрипа теретних крошњи приповедала је о вековима, старе догађаје, уљуљкујући учмалу тишину у вишевековни сан.

Хладна језа утихлог поподнева као да је разобличавала згужване крошње, разобликујући сенке трептајем залуталог поветарца.Све се беше отромило и утишало.
Беспрегледна у монотоном пространству, простирала се редовна постеља буба, инсеката...Влажно тло испод шушкавог ћилима, умирено, претило је скривеном јаругом, вучијом јамом, дубоким глибом.

Дањска језа, ноћу се претварала у страву проткану безбројем сјајно жутих пари очију, искежених очњака и једва чујног шума нагажене гранчице.
Мачков гај, неми сведок борбе, животних нагона , крикова, потера и исуканих мачева.
Пут који је вијугао подно главице Гаја, такође је имао своје приче, бележио их тамним мрљама и избелелим костима, које су звери развлачиле требавским шумама.



Први поподневни поветарац се зањиха испод Мачкова гаја из којег се ослушну двоструко грактање гаврана, а које се понови још дв пута у правилним размацима.
Мала дружина, полегла и скривена у ниском раситињу, неколико корака од распуштеног храста, немо се згледа.Знају кога очекују, али знају да ни непријатењ више не спава као што је мирно спавао до пре три године, када су се почели окупљати и калити у осветничким окршајима.


А када се грактање ослушну и трећи пута, дугокоси бркајлија, младићких очију и лица, стави руку на уста и одговори, ткође грактањем, затим, погледом обухвати своју дружину и упола гласа рече.
«Тешан,тачан као и увијек.»
А трен потом додаде.
«Изгледа да ће бити лова, али и плијена.»
Нико не одговори, реч једна се не чу, па и када поустајаше једва да се чуо ситни
звук проверавања појаса и оружја. И још, као по команди поправише фесове,
отресоше трину и лишће са одела.
Њих шест, варошки обучени, украшени копчама и пуцама.И лица им беху бела, варошанска, али погледи и чврсте усне су казивали причу страшних људи, чији се бол и јад беху усадили дубоко у очи и урезали у ситне боре око усана.
Везови, крстићи и токице на њиховим јечермама и кратким копоранима су били утеха њиховим оскрнављеним животима, са дубоким ранама у грудима, никада сраслим.
Мрки и ледени личили су на чопор примирених вукова, док чекају да им стигне вест о каравану који тог поподнева треба да пређе преко Рашковца, пут према Сокограду.
Једино је здепасти Вујић био мало другачији, пламено жут, али уз харамбашу једнако најбољи члан дружине. Његово порекло и разлози зашто се отиснуо у гору, били су мало познати. И док су многи нагађали и преко јатака, широм Требаве трагали за његовим коренима, он је упорно ћутао и кратким одмахивањем леве руке одбијао њихову радозналост.
О Жуји, једино под тим именом је био знан, врло мало се знало али и пре него што се беху окупили у дружину, Жујо је по Требави, али и шире, остављао трагове своје кубуре и јатагана.Дружина се беха навикла на његову немост и издвојеност, али му никада није замерено.Његово порекло, као и разлози због чега се одметнуо у гору и даље су били непознати и све о њему се сводило на пуко нагађање.У дружини је, ненаметљиво, сматран најопаснијим а његовој снази и вештини се и харамбаша
Тривун поклањао. А срели су се пре више од три године.Тачније, Тривун је после спасавања брата Таира кренуо у потрагу за «Жутом сјенком», како је народ називао Вујића.
На Тривуново запрепаштење, два пута су се срели пре него што је сазнао да је то био Вујић, а потом се међу њима родило поверење са којим су ступили у заједничку борбу и освету, а уједно почели окупљати дружину.Убрзо им се придружио и Тривуном брат Таир, те су сва тројица пресрели некаквог агу код Ненавишта, побили пратњу, аги одсекли обе шаке и завијеног га пустили у град.
Због беса који су навукли на себе били су принуђени напустити Требаву. Сва тројица су побегли, негде у средњу Босну, а вратили се када су избиле буне у Јадру, са оне стране Дрине.
Одма по повратку на Требавау придружио им се и млади Тешан, који је са мајком Росом и нејаким братом Луком напустио Соко а настанио на осунчаном пропланку испод Равног брезика. Враголаст и немиран, од јасеничког ковача Митра Тице је сазнао за некакве одметнике који пресрећу Турке и робе их.Убрзо су се срели и дружина се почела ширити. Вештином прерушавања и опонашања других, Тешан се успевао увући у турске градове, конаке, ослушнути разговоре и на време сазнати куда пролазе каравани, када и где крећу потере.Уз пут је правио разне несташлуке.

Стојећи у раскораку испод распуштене крошње, ћутке су гледали групу од дванаест наоружаних младића док су прескакали танки, али бистри поточић.
Како ступише под храст, испоздрављаше се те поседаше унаоколо.Тривун извади дуванкесу, понуди Тешана па и сам распали чибук. Затим испружи ноге а леђима се наслони на храстово дебло, зракну на Сунце чији су зраци цурили кроз онемоћало лишће и упитно погледа Тешана.
«Шта абере јатаци»?
Тешан извади чибук и з уста, отпухну дим и поче казивати.
«Добар абер харамбашо, добар и дуката вредан. Како се договорисмо, тако и учинисмо.Чекали смо на Курјаковом брду, кадли дође Јовчо, и вели овако:
Гавро абери да је Мулаабидага од синоћ у Каракојином конаку, одакле још данас, у подневним сатима, наставља пут ка Сокограду.Оће, ко бива да проси шћер Хасанагину, диздара сокоградског.Са њим је његова пратњна, али чека оног крволока, Зулфу, јузбашу, који са собом води и двадесетак младих јањичара.
Мене одма одигло, не могу да се смирим. Знаш арамбашо, баш онај пас Зулфо ми је ћаћу закло, на очи целе породице.Од тада сам жедан његове крви, а овде ће бити око ићиндије, па ако Бог да, да се сретнем са том џукелом.»Заврши Тешан.
Тривун је ћутке климао главом.
«Ја, нека буде божија воља, а наша освета.» Затим се обрати плавокосом младићу, који је стајао са његове стране.
«Симеуне, јеси ли рекао Јовчи да чељад склони у Црну косу, јер ће после овога, засигурно бити турске потјере. Није Мулаабидага било ко.»
«Јесам харамбашо.» Одговори овај хитро.
«Ето, чусмо што се имало чути.» Још једном се харамбаша обрати дружини.»Сада је вријеме да се припремимо. Подмажите и набијте оружје, па се мало испружите по земљи, а ја ћу са Вујићем сачинити план. Грешке не смије бити. Као што смо и поручили, ово је последњи препад ове године, што значи, плен ћемо подијелити а затим се разићи, по двојица, тројица, а на Бадњи дан, рано, сви код Тице, у Јасеницу.Ту ћемо нови састанак утврдити. А као свих ранијих година, чувајте јатаке,пазите их као и себе саме.Наш јатаци су наше најбоље оружје.»
Затим, уз раме са Вујићем замаче кроз лозијаке.
Затадоше на ивици шуме, а изнад, копитама утрвеног пута, који је у вијугама пратио оплићалу речицу, и заједно са њом клизио низ сужено поље, обрасло у јошјаке и врбаке.
А горе, На Орловој страни, у срцу шуме, слегло се домаћинство Марка Ерцеговца, који се пре десетак година настанио ту. Миран и породичан човек, седам синова и две кћери. Мало је оних који су знали да ту неко живи, а живели су од великог стада и неколико обрађених пропланака.
«Teшko je, данас бити родитељ и домаћин.» Рече гласно, осматрајући Орлову страну, а мислећи на бркатог грмаља и његових девет изданака.

Јесен је на измаку, још су само обданице топле. Киша виси у надуваним облацима који час мраче сунце, час бивају као беспрегледне, снежне планине.
Овај препад ће, засигурно, извући Турке из њихових брлога, али, ако Бог да, као што се он, Тривун, узда, заредаће кишни дани, седмице, и док се небо избистри и турски бес ће се стишати.
У мисао му се увуче опасност сукоба. Може ли се без губитака изаћи као победбик над Злфинмм јањичарима?
Та помисао га штрецну под ребрима и искоса погледа ћутљивог Вујића, и упита се о чему ли он размишља. А тај Вујић, од када га је упознао, улива му поверење и даје додатну снагу. Па чак и да осети страх, један поглед на Вујићеве тврде очи, би га охрабрио.

Дуго су заједно, раме уз раме у великим и малим окршајима. И сваки пута му је био довољан поглед на Вујиђеве тврде очи, и већ би одгнао недоумице и страх. Годинама се допуњују, годинама осмишљавају препаде, годинама дарују јатаке, годинама ћуте, са мало приче утврђују планове и дела. И увек су побеђивали, увек без рана победе славили. Мале огреботине нису ране, и то нико у дружини не убраја у рану.
Па ипак, себи признаје да ни једну припрему није обавио без ситних дрхтаја у грудима, што због страшних помисли, што због бриге о дружини.

После два сата. Тривун и Вујић утврдише шта и како је чинити, те се вратише дружини.
Хајдуци су дремали, полегнити по сувом лишћу.Али, када очуше да се харамбаша враћа, сви до једнога беху на ногама, чекајући да им се обрати.
«Јесте ли се одморили, и јесте ли спремни за окршај са Зулфом?» Упита Тривун, одмеравајући сваког хајдука, од главе до пети, и завирујући му у очи.
«Па, да се договоримо. Сви знамо колико је јузбаша зао и опрезан. Али, овога пута је долијао. Нека ми буде и задње у животу, само да њега више не буде.Али, ми ћемо га претећи тамо где ни помислити неће.
Када изађу на Рашковац, обавезно ће одредити претходницу, јер доњи део поља, са честарима и воденим коритима је много повољнији за засједу.
Ми ћемо изаћи под Рашковац.Шесторица са Вујићем ће изаћи на Рашковац, али се неће огласити.Ударна група, у којој ћу бити и ја, заскочићеми их испод великог макљена. Мања група, коју ће Тешан водити, биће испод пута.Њихова дужност је да дочекају све који покушају побећи низ поље, према Сокограду.А како знамо да је Тешан најжеднији Зулфине крви, даћемо да опали прву пушку. Потом их моја група удара са бока, а трен касније, са леђа их удара Вујић.
Прије свега, двојицу шаљемо ниско у поље, то ће бити Маринко и Илија.Њих двојица ће пресрести извидницу, како не би одгалопирали у Сокоград и прерано обзнанили репад.Зато ће сићи ниско низ поље, јер, када извиђачи буду чули пуцњаву, сигурно се неће вратити, него продужити напријет, ка Сокограду, а тамо не смију стићи. Потом се придружују нама.
Сви смо по сто пута прегорели, сличне битке били, и сем понеке огреботине, друго ништа нисмо зарадили.Тако ће бити и овај пута.
Када докрајчимо и послењег, грабимо плијен и павац Чолини кошеви, код црквишта.Ту ћемо подијелити плијен, а потом свако своме зимском баваку.
Опет напомињем, на Бадњу вече се окупљамо код Јове Тице.»
Тривун уздахну гледајући ретке, беле облаке који су израњали изнад Студенаца.
«Изгледа да је ово задњи дан Михољског љета, а потрајало је дуже него обично.Па, ако Бог да... Хајде да се изљубимо, браћо и јунаци, па у бусију.»Зврши Тривун скидајући фес и прекрсти се. Остали учинише исто, па се изљубише и поделише у три групе.
Тривун распорeди своју дружину па и сам заузе бусију. Лежећи иза једног изваљеног, полутрулог дебла, по други пут, тог дана, јави му се лаган немир.Не јак, али га није могао одагнати.Ситни црв који му се мотао по глави, нагризајући му спокојств, чинио га је напетим, шо га наведе на мисао о сигурности његове руке.
Стежући зубе, покушавао је усредсредити мисли на нешто друго. Поче размишљати о протеклом лету, о вестима које су стизале са оне стране Дрине. Помисли и на Даницу Стјепанову , на њене очи и додир руку у колу. Одавно ју није видео, и само понекада, из прикрајка ослушкивао приче о њеној лепоти, чедности али и мани, коју нико не зна, али због те мане се неће да уда и већ две године одбија најбоље просце.У срцу је слутио да чека њега, треперио и крио ту унутрашњу радост, од свих, па и од себе.
Потом му надођоше слике из летњег поподнева када су му неки кабадахије убили оца, стрица и још неколико суседа.
Одавно се престао грчити на слику коју је затекао при повратку са пашњака.Пред кућом уплакани Таир, који се беше сакрио у кокошињац и тако избегао сусрет са зликовцима. Из свог скровишта није могао видети како се све дешавало, али, када се осмелио да изађе, пред капијом је затекао три унакажена леша.
Већ сутрадан, Тривун је пронашао очеву пушку и одметнуо се у гору, а само пола године потом се почело, тихо, причати о хајдуцима који повремено залазе у требавска села.
Од тада је прошло пет година, око њега се окупила група бунтовника који су осветом најмилијих гасили жеђ правде.

Поворка се тромо вукла, увијена у прашину која се лепила по ознојеним челима и запењеним коњским сапима.
Напред, смркнута чела испод посивеле чалме, јахао је јузбаша Зулфо.Тривун га никада пре није видео, али је са сигурносшћу знао да је то баш он. Уски, орловски нос између магличасто безбојних и врло размакнутих очију, је само он имао и по томе одувек био препознаван.
Шкиљећи у даљину, нишанећи преко танког, кукастог носа, као преко визира, руком је давао знакове неком иза себе, али се није обазирао.
Чело поворке је избило на Рашковац, превој одакле се пут, у наглом паду спуштао у уску, мочварну пољану, углављену између два ланца брда, а око плитко укорићене речице Цетовиље, која се за петровданских врућина стањивала до најобичнијег поточића.
Пут до поља се спуштао вијугајући кроз честар, који је при дну поља прерасто у ситну, непроходну шуму, пуну изненађења и замки.
Јузбаша мало успори коња, пропусти јаничери и пажљиво се заглед у ту испреплетену мрежу дивљине и уроте.
Рођени ратник, неустрашив и смирен, са истанчаним даром за стратегију, осећајем за опасност, увек је успевао предосетити опасност и место где се она налази. Можда су то изазивале слутње проузроковане вечитим страхом са којим је рођен, али којег је себи признавао као свог најбољег чувара. Због признавања да је страх највећи чувар и савезник сваког бића, слављен је као неустрашив и вешт ратник.
Понешто је знао о ишкијевчким брдима, одметницима и повременим нападима на пролазнике и мале поворке, и мада су то били врло ретки докађаји он се није дао заварати и препустити случају среће.Такође је веровао да се срећа зарађује стрпљивим радом и још стрпљивијим сачекиваљем.
Коња упореди са колима у којима се, удобно заваљен дрмусао масни подвољак Мулаабидаге.
«Курјаци су то плашљиви, честити ага.Ударају на мале и нејаке, мучки. Пашчад влашка.Јест да су понекада и лисице, али драги Алах још није створио лисицу која би Зулфу надмудрила.Још ми рабаџије рекоше да раја овај пут зове хајдучки пут.Ко дам нешто знају, пашчад влашка.» Говорио је аги, једва отварајући уста.
«Још давно, прије овијех каурунских шћенади, за вакта Сулејмана другог, Ахмед паша је наредио да се овај пут очисти од тије шћемади. И било је мира, дуго, али од скоријех времена се опет појавише у овијем брдима. Па велим, ако нас не буду ометали, још прије акшама смо код Диздара у Сокограду.»
Јузбаша махну руком и два коњаника се издвојише из поворке.
«Суљо, иђите напријет и сваки грм добро загледајте.Виђате ли штогођ, одмах се вратите нама.Сада летите.»
Плавичасти облачићи прашине се извише испод коњских копита и дигоше у прозиран вео.Турска извидница прокаса низ Цетовиљу. И поворка се поче спуштати са Рашковца.
Ветар је пиркао, поигравајући се са опалим лишћем, ковитлајући га испод коњских копита. Шумски звуци бејаху замрли у топоту копита, бежећи у висину.
Ваздух узаврео, процурила смола. Птице опустиле крила упијајући последњи дах лета.
Чела се мрште, образ приљубљен уз ороз, а рука чврсто стисла хладан метал.
Испод, знојем натопљених чалми, сливају се потоци зноја, који пецка и оједа већ закрвављене очи.
Тешан мало подиже цев, састави нишане, устави дах и лагано сави прст око обарача.
Као гром, проломи се прасак разбијајући уснулу тишину. Јато врана и чворака прхнуше изнад крошњи.
Два прста испод јузбашине чалме указа се мала, црна рупица. Блесну му пред очима, и не осетивши бол трже се уназад, паде препаднутом коњу на врат и склизну на земљу.
Јекну плотун, стапајући се у отегнути, громогласни пуцањ, чије се ехо савину и одјури уском долином Цетовиље.
Коњи заиграше, пропињаше се, њискајући појурише сударајући се и падајући.
Турци преплашено тргоше оружје, али у метежу пуцаше бесциљно и обузети страхом, спас потражише у бежању. Коњи се спотакоше о мртве и рањене, падоше и риташе се.
Кубуре умукнуше а челик исклизну из науљених корица, одбијајући блесак на благом, јесењем сунцу. Звекет оружја, крв бљузну у прашину која се дизаше, док се небо над Мачковим гајем бојило у црвено.
Вујић кликће као соко, обара пометене јањичаре, слуге, коњоводце и крчи пут ка коњу, на којег се, невероватном брзином успео Мулаабидага, и машући позлаћеним ханџаром насртао на хајдуке. Вујић још једном кликну, кратко заокружи јатаганом и ага паде на земљу где му Вујић раздвоји главу од турупла, али и сам осети бол испод десне мишице. Сможе снаге да се окрене и пресече турчина, који га беше докачио, на два дела.Затим посрну.
Тешан полеће, али га предухитри Тривун. Погледа рану и одахну, затим викну Алексу и нареди.
«Најјачи си, носи га у брда, ми ћемо за вама!»
Тек што Алекса са Вујићем замаче преко главице Мачковог гаја, изнад Рашковца се изви облак прашине.
«Мајку им балинску!» Јекну Тривун и заповеди дружини.
«Пртите мјешине, и у шуму!» Јекну обазирући се на превој закриљен облаком прашине.
Трчали су добро знаном, пошумљеном косом, док је одред турских војника јурио стрму ,ка стратишту.
Наилазећи изнад пропланка, Тривун викну дружини да стане.
«Дајте мјешине, убацујте у ово стабло!» Подвикну показујући на шупљи храст.
Плен се слеже у тупу шупљину хиљадугодишњег храста и заспа двовековним сном. Затим сви изјурише на врх Мачкова гаја и опет застадоше.
«Браћо!» Јекну Тривун. «Одупрети се а ни утећи не можемо, него да се подијелимо у четири групе и кренемо у различитим правцима. Тако ћемо се лакше крити а пред зору да се састанемо на Чолином кошу, код црквишта. По божијој вољи, данас нам је овако суђено, али, још ће много була закукати када све ово прође.Праштајте и да се изљубимо. А не заборавите, на Бадњи дан у Јасеници.»
И други пут тога дана поскидаше фесове и изљубише се, али овај пута присније него икада, осећајући снагу давно дате заклетве и братства.
Поделише се у четири групице и кренуше у различитим правцима, док је шума већ јечала од јањичарског халакања. Тривун прилеже земљи и испод згуснутих крошњи спази турску потеру.
«Нећемо успети!» Узвикну харамбаша.» Прилазе нам са свих страна. Окупимо се у круг, останимо на мегдану, и њима је гинути!»
Затим растрга хаљине на себи, баци фес и исука јатаган. И остали поступише исто.
Ћутке, напетих лица, орошених знојем, у врелом поподневу, у задњем дану Михољског лета, испред педесетак турских војника, стајали су усправно и чекали да им непријатељ приђе.
«Праштајте браћо!» Кликну млађани Таир и јурну на Турке.
И дванаест оних који су се заклели у борбу до смрти, јурнуше секући мрско им, турско месо.
Тек што располути неко вижљасто балинче, Тешан осети бол под левом плећком и пресамити се преко неког трупла.У паду стиже још погледати свог джелата и паде земљи, за нвек. Цикну Маринко видећи како му побратим пада.Ватра му запали срце а желудац се стеже болним вапајем палог брата. Турчин зину, али крик му остаде у плућима која закркљасе у угажено лишће. Маринко шутно одсечену главу и коекну поред палог Тешана. Дозиваше га, грлишечали побратим му већ беше далеко.Таман хтеде да устане када му турчин располути главу. Паде преко мртвог побратима. Паде и Тривун,Ђорђе и још многи. Млади Таир се осврну и никога од дружине не угледа на ногама. Крупне сузе му љуљнуше низ младалачко лице, замахну јатаганом али паде пре него што достиже најближег турчина.


Бадње вече. Јасеница се слегла у хладној, божићној ноћи, завејана снегом и само се поцрњеле баџе назиру на крововима.
Уз огњиште, на простртој слами седе два човека и плачу.
Један од њих је погрбљени старац, седе власи му, при сваком јецају, подрхтавају на челу.
Други је младић, кршан, такође лица међу длановима. Јеца и ослушкује, очекује оне који неће доћи. Ни гробова нема, звери им кости разбуцале. И Само, под Чолиним кошом, обележен четвртстим каменом, притиснут земљом и снегом, лежи жути Вујић, Жујо, без натписа, без рода и порода и ко зна где поникао, али ту почива као спомен свима онима који су пали у борби за слободу.


Марко Лека, Скиповац, 1991-2007